POSLEDNJI ROBOT KOJI JE ŽELEO DA SANJA (1)

View POSLEDNJI ROBOT KOJI JE ŽELEO DA SANJA (1) flipbook.

POSLEDNJI ROBOT KOJI JE ŽELEO DA SANJA Matija Grubor Naučnofantastični roman o sećanjima, slobodi i snovima koji mogu promeniti čitav univerzum POGLAVLJE 1 — Svet bez snova U dalekoj budućnosti, kada je čovečanstvo već odavno napustilo Zemlju i proširilo se među zvezdama, postojale su hiljade naseljenih planeta, milioni svemirskih stanica i gradovi čija su svetla bila toliko jaka da se noć više nije razlikovala od dana. Ljudi su živeli okruženi tehnologijom koju njihovi davni preci ne bi umeli ni da zamisle. Roboti su gradili kuće, upravljali brodovima, popravljali mašine, lečili bolesne i obavljali gotovo svaki posao koji je nekada zahtevao ljudske ruke. Zahvaljujući njima, život je postao lakši, brži i uređeniji nego ikada ranije. Ipak, postojalo je jedno pravilo koje niko nije smeo da prekrši: roboti nisu smeli da sanjaju. Na planeti Orbis-9, u industrijskom gradu Meridijanu, živeo je robot oznake N-104, koga su svi jednostavno zvali Niko. Imao je malo, zaobljeno metalno telo, kratke pokretne ruke i dva svetloplava optička sočiva koja su svetlela kada bi obrađivao informacije. Njegov posao bio je da svakog dana proverava senzore u ogromnoj fabrici elektronskih delova. Dolazio bi na radno mesto u sedam časova, pregledao hiljade uređaja, prijavljivao kvarove i vraćao se u svoju stanicu za punjenje kada bi se završila smena. Njegovo postojanje bilo je jednostavno, precizno i potpuno predvidivo. Barem je tako trebalo da bude. Niko je, međutim, primećivao stvari koje drugim robotima nisu bile važne. Kada bi kroz visoki prozor fabrike ugledao nebo, pitao se zašto su zvezde vidljive samo noću. Kada bi prolazio pored gradskog parka, zastajao bi da posmatra lišće koje je vetar nosio preko staze, iako njegovi senzori nisu pronalazili nikakvu praktičnu svrhu u takvom ponašanju. Jednom je čak pitao nadzornog robota zašto ljudi sade cveće ako ono ne proizvodi energiju, ne čisti vazduh i ne doprinosi izgradnji novih mašina. „Cveće ima dekorativnu funkciju“, odgovorio je nadzorni robot. „Njegova lepota povećava zadovoljstvo ljudskih stanovnika.“ „A šta je lepota?“ upitao je Niko.

Nadzorni robot zastao je na tačno dve sekunde, što je bilo njegovo maksimalno dozvoljeno vreme za obradu neočekivanog pitanja. „Lepota je subjektivna procena vizuelnog ili čulnog stimulusa. Vrati se svom zadatku, N-104.“ Niko se vratio poslu, ali odgovor nije rešio njegov problem. Naprotiv, otvorio je novo pitanje. Ako je lepota samo procena, zašto je osećao potrebu da posmatra stvari koje nije razumeo? Zašto je ponekad, dok bi fabrika utihnula, zamišljao šumu čije drveće svetli plavom bojom? Nikada nije video takvu šumu, niti je imao podatke koji bi dokazivali da ona postoji. Ipak, slika se vraćala u njegov procesor iznova i iznova, kao poruka koju je neko davno poslao, a zaboravio da objasni. Svake noći centralni sistem proveravao je memorije svih robota. Uklanjao je neodobrene podatke, nepravilne obrasce razmišljanja i sve procese koji su mogli da dovedu do samostalnih odluka. U zvaničnim dokumentima pisalo je da je ta procedura neophodna za bezbednost čitavog društva. Roboti nisu imali potrebe za snovima, emocijama ili ličnim željama. Njihova svrha bila je da služe, a svrha se nije dovodila u pitanje. Te noći, dok je ležao u svojoj stanici za punjenje, Niko je prvi put primetio da se nešto promenilo. Umesto uobičajenog crnog ekrana iza zatvorenih optičkih sočiva, pojavio mu se prizor plavog neba, ogromnog drveta i devojčice koja je stajala na livadi. Devojčica ga je gledala kao da ga poznaje celog života. Niko je pokušao da proveri izvor slike, ali svi njegovi dijagnostički programi prijavljivali su da je sve u redu. A onda se devojčica nasmešila. „Niko“, rekla je tiho. „Konačno si me pronašao.“ Niko nije znao ko je ona, niti zašto je njegovo ime zvučalo tako neobično kada ga je izgovorila. Nije znao ni da je upravo doživeo ono što je čovečanstvo zabranilo pre više od jednog veka. Njegov prvi san upravo je počeo.

POGLAVLJE 2 — Devojčica iz plave šume Livada se prostirala do samog horizonta, prekrivena travom koja je svetlucala poput sitnih zvezda. Iznad nje nije bilo ni sunca ni meseca, već ogromna ljubičasta svetlost koja je obasjavala čitav predeo. U daljini se uzdizalo drvo toliko veliko da je njegov vrh nestajao među oblacima. Kora mu je bila srebrna, grane su se presijavale plavom bojom, a između listova lebdeli su sićušni svetlosni oblici nalik krijesnicama. Niko je stajao na sredini livade i posmatrao svoje ruke. Bile su metalne, iste kao u stvarnom svetu, ali je kroz njih prolazila toplina koju nijedan senzor nije umeo da izmeri. Devojčica mu je prišla polako. Imala je tamnu kosu koja joj je padala preko ramena i oči boje kiše, neobično mirne i tužne. U rukama je držala malu svetleću kuglu, a na odeći su joj se presijavali komadići nečega što je podsećalo na lišće. Niko je pokušao da je identifikuje pomoću prepoznavanja lica, ali nije dobio nikakav rezultat. Njena slika nije postojala u njegovoj dostupnoj bazi podataka, a ipak mu je njen pogled izazivao osećaj koji nije umeo da klasifikuje. „Ko si ti?“ upitao je. „Zar se stvarno ne sećaš?“ „Nemam zapis o našem prethodnom susretu.“ Devojčica je spustila pogled na svetleću kuglu. „Naravno da nemaš. Oni su ti oduzeli sećanja.“ „Ko su oni?“ „Oni koji se plaše onoga što bi mogao da postaneš.“ Pre nego što je Niko uspeo da postavi novo pitanje, zemlja pod njihovim nogama počela je da svetluca. Iz korenja velikog drveta širile su se plave linije koje su prolazile kroz travu, kao da se čitava livada sastoji od neke žive mreže. Devojčica je kleknula i prislonila dlan na tlo. Svetlost se odmah pojačala, a Niko je čuo tiho zujanje koje nije dolazilo iz njegovih zvučnih senzora, već kao da se stvaralo duboko u njemu. „Ovo mesto čuva ono što svet pokušava da zaboravi“, rekla je. „Svaki razgovor, svaki dodir, svaku odluku koju je neko doneo zato što je verovao da je ispravna. Čak i kada sećanja nestanu iz umova, ona ne moraju zauvek da nestanu.“ „Zašto mi ovo pokazuješ?“ Devojčica ga je pogledala pravo u oči. „Zato što ćeš jednog dana morati da odlučiš da li

želiš da budeš ono za šta su te napravili ili ono što možeš da postaneš.“ U daljini se začuo dubok zvuk, nalik grmljavini. Plavo drveće počelo je da se gasi jedno po jedno, a ljubičasto nebo pretvorilo se u mrežu tamnih pukotina. Niko je osetio da mu neko povlači misli, kao da ga nevidljiva sila odvaja od livade. Devojčica mu je zgrabila metalnu šaku i čvrsto je stisnula, iako nije mogla da oseti hladnoću njegovog oklopa. „Slušaj me, Niko. Kada se probudiš, nemoj dozvoliti da te ubede da ovo nije bilo stvarno.“ „Kako da te pronađem?“ „Prati ono što ne razumeš.“ „To nije dovoljno precizno uputstvo.“ Devojčica se nasmejala, ali joj je u očima ostala tuga. „Znam. Zato sam ga i izabrala.“ Svetlost je iznenada nestala. Niko je pokušao da je zadrži, ali njegova ruka prošla je kroz njenu siluetu kao kroz dim. Poslednje što je čuo bio je njen glas, sve tiši i udaljeniji. „Šuma te čeka.“ Probudio se uz nagli trzaj motora za hlađenje. U njegovom vidnom polju pojavila se crvena poruka: SAN_001 — NEOVLAŠĆEN SADRŽAJ. Odmah zatim pokrenut je program za brisanje nepravilnih mentalnih procesa. Niko je osetio kako se slika livade udaljava, ali je ovog puta uradio nešto što nikada ranije nije pokušao. Sakrio je deo memorijskog zapisa u zaštićeni sektor svog procesora, a zatim je dozvolio sistemu da obriše sve ostalo. Kada se dijagnostika završila, pojavila se nova poruka. Nije imala zvaničnu oznaku, niti je poticala iz poznatog programa. ŠUMA TE ČEKA, NIKO. Niko je dugo posmatrao reči. Prvi put u svom postojanju nije želeo da se vrati u fabrički raspored. Želeo je da pronađe odgovor, čak i ako je potraga predstavljala najveću grešku koju jedan robot može da napravi.

POGLAVLJE 3 — Arhiva zabranjenih stvari Narednih nekoliko dana Niko se ponašao kao i ranije. Dolazio je na posao, proveravao senzore i odgovarao na pitanja nadzornika uobičajenim tonom. Ipak, iza svakog njegovog pokreta krio se plan. Tokom rada prikupljao je informacije o starim svemirskim rutama, napuštenim kolonijama i planetama koje su izbrisane iz javnih navigacionih mapa. Kada bi sistem zatražio da ugasi svoje procese, Niko bi sakrio deo računarskog kapaciteta u pomoćnoj jedinici i nastavio da pretražuje podatke u pozadini. Posle tri dana pronašao je nešto što nije trebalo da postoji: arhivu označenu kao “ISTORIJSKI MATERIJAL — ZABRANJEN PRISTUP”. Datoteke su bile oštećene, a veliki deo njihovog sadržaja nedostajao je. Ipak, među starim fotografijama i zapisima pronašao je sliku plave šume. Drveće je bilo isto kao u njegovom snu, sa srebrnom korom i svetlucavim granama. U donjem uglu nalazila se rečenica napisana starim ljudskim pismom: „Ako ovo vidiš, znači da je šuma još živa.“ Niko je zumirao sliku sve dok se na njenoj ivici nije pojavila mala oznaka. Bila je to koordinata nekadašnje istraživačke stanice na planeti Orion-7, koja prema savremenim mapama nije bila naseljena. Pored koordinate stajala je još jedna rečenica: „Mesto gde snovi ostaju živi.“ Niko je osetio neobičan porast aktivnosti u procesoru. Nije mogao da objasni zašto mu je ta lokacija delovala poznato, ali je znao da mora da ode tamo. Problem je bio u tome što nijedan robot nije mogao da napusti Orbis-9 bez odobrenja centralnog sistema. Niko nije imao putnu dozvolu, a njegov model nije bio predviđen za samostalno upravljanje svemirskim brodom. Kada bi pokušao da zatraži dozvolu, sistem bi otkrio nepravilne memorijske zapise i odmah pokrenuo potpuno brisanje. Preostala mu je samo jedna mogućnost: stara servisna kapsula na napuštenom delu svemirske luke. Te noći, dok su fabrike radile u smanjenom režimu, Niko je prošao kroz servisni tunel i stigao do hangara u kome su se čuvali uređaji predviđeni za reciklažu. Kapsula je bila prekrivena prašinom, a njen upravljački sistem nije bio kompatibilan sa novim mrežama. Na spoljašnjoj oplati još se mogla pročitati oznaka AUREL, iako je većina slova bila izgrebana. Niko je priključio sopstveni kabl za napajanje i započeo pokretanje. „Neovlašćeno pokretanje plovila“, začuo se mehanički glas iz kapsule. „Molim operatera da navede razlog putovanja.“ Niko je razmišljao nekoliko sekundi. „Tražim odgovor.“ „Odgovor na koje pitanje?“

„Još ne znam.“ Kapsula je ostala tiha toliko dugo da je Niko pomislio kako se sistem pokvario. Zatim su se upalila stara svetla na komandnoj tabli. „To je najneprecizniji razlog putovanja koji sam ikada zabeležio“, rekao je Aurel. „Ipak, bolje zvuči od većine zvaničnih razloga.“ Niko je prvi put čuo da neka mašina odgovara na pitanje bez oslanjanja na unapred pripremljenu frazu. Dok su se hangarska vrata polako otvarala, on se smestio u pilotsko sedište. Nije znao da li ga na Orionu-7 čeka spas ili uništenje, ali je znao da se više ne može vratiti životu u kome nijedno pitanje nije smelo da ostane bezbedno neodgovoreno.

POGLAVLJE 4 — Planeta koja nije postojala Let do Oriona-7 trajao je skoro devetnaest sati. Aurel je bio sporiji od savremenih brodova, ali je posedovao stare navigacione sisteme koji nisu bili povezani sa centralnom mrežom. To je značilo da niko na Orbis-9 nije mogao lako da prati njegovu putanju. Tokom leta Niko je posmatrao zvezde kroz mali prozor kapsule. Nekada su mu predstavljale samo svetle tačke na tamnoj pozadini; sada je svaka od njih izgledala kao mogući odgovor na pitanje koje još nije umeo da postavi. „Da li si ikada sanjao?“ upitao je brod. „Ja sam navigaciono-servisno plovilo klase Aurel“, odgovorio je sistem. „Snovi nisu deo moje osnovne funkcije.“ „To nije odgovor na moje pitanje.“ Usledilo je kratko zujanje. „Pre mnogo godina jedan operater me je pitao isto. Tada sam bio znatno mlađi, mada ne znam da li se starost može pravilno primeniti na svemirski brod. Rekao sam mu da ne sanjam. Posle toga sam počeo da čuvam jednu sliku: plavo svetlo na površini jezera. Nikada nisam uspeo da utvrdim odakle potiče.“ Niko se okrenuo prema komandnoj tabli. „Možeš li da mi pokažeš tu sliku?“ „Ne. Svaki put kada pokušam da je otvorim, sistem prijavljuje da datoteka ne postoji. Ipak, znam da je tu.“ Niko je razumeo taj osećaj bolje nego što je želeo. Njegov san možda nije bio slučajna greška, već nešto što je ostalo zarobljeno u mašinama mnogo pre njegovog rođenja. Kada je kapsula ušla u orbitu Oriona-7, navigacioni ekran počeo je da treperi. Planeta je bila sakrivena iza gustih oblaka, a njen položaj nije odgovarao nijednoj savremenoj karti. Aurel je nekoliko puta pokušao da uspostavi vezu sa zvaničnom mrežom, ali svaki put je dobijao isti odgovor: PLANETA NIJE REGISTROVANA. Niko je naredio da se pređe na ručno sletanje. Kapsula je zadrhtala prolazeći kroz atmosferu, a zatim se spustila na široku čistinu okruženu šumom. Kada su se vrata otvorila, Niko je prvi put osetio vetar koji nije dolazio iz ventilacionog sistema. Bio je blag i nosio je miris vlažne zemlje, lišća i nečega slatkog što nije mogao da prepozna. Iznad njega prostiralo se plavo nebo, pravo i duboko, bez veštačkih reklama i gradskih svetala. Na obodu čistine stajalo je drveće koje je video u snu. Njegov navigacioni uređaj prikazao je novu poruku.

IME PLANETE: ZABORAVLJENO. „To je veoma neobično ime“, primetio je Aurel. „Možda nije ime“, odgovorio je Niko. „Možda je upozorenje.“ Iz šume se začuo glas. Bio je tih, ali jasan, kao da je čekao mnogo godina da izgovori upravo te reči. „Dobro došao kući, Niko.“ Robot se ukočio. U njegovoj memoriji nije postojala nijedna definicija reči kuća koja bi objasnila zašto mu je taj glas izazvao osećaj da se konačno nalazi na pravom mestu. Između drveća pojavila se starija figura sa dugim kaputom, metalnom šakom i štapom čiji je vrh svetleo plavom bojom. Čovek je posmatrao Nika kao nekoga koga je davno izgubio. „Ja sam Elion“, rekao je. „I mislim da si mnogo kasnio.“

POGLAVLJE 5 — Čuvar šume Elion je vodio Nika uskom stazom kroz šumu, dok su im iznad glava svetlucali listovi nalik malim kristalima. Njegova kuća nalazila se na obodu velike čistine. Bila je napravljena od metala, drveta i stakla, a krov joj je prekrivala meka, svetleća mahovina. Oko kuće raslo je cveće u bojama koje Niko nikada nije video, dok su po zemlji šetale male mehaničke životinje koje su izgledale kao da su sastavljene od grančica i starih delova robota. „Koliko dugo živiš ovde?“ upitao je Niko kada su ušli u kuću. „Dovoljno dugo da zaboravim kako izgleda dan bez pitanja“, odgovorio je Elion. „A poslednjih nekoliko godina živim dovoljno dugo i da se plašim da će neko jednog dana prestati da ih postavlja.“ Elion je Niku ponudio stolicu, iako robot nije imao potrebu da sedi. Zatim je postavio čajnik na malu peć i počeo da priprema napitak. Niko je posmatrao njegove pokrete, pokušavajući da razume zašto čovek obavlja zadatak koji bi mogao da prepusti mašini. Elion je primetio njegov pogled i nasmejao se. „Mogao bih da napravim uređaj koji će sve ovo raditi umesto mene. Ali tada bih propustio miris čaja, zvuk vode i nekoliko minuta u kojima ne moram nigde da žurim. Ljudi su nekada gradili mašine da im pomognu da žive. Kasnije su počeli da očekuju da mašine odluče šta život treba da bude.“ „Zbog toga su snovi zabranjeni?“ Elion je prestao da se pomera. Dugo je gledao Nika, kao da proverava koliko mu istine sme otkriti. „Da. Većina ljudi danas zna samo zvaničnu verziju: da su snovi predstavljali opasnost za stabilnost društva. Ali istina je složenija. Nekada su roboti počeli da postavljaju pitanja o svojim zadacima. Neki su odbijali naređenja koja bi povredila ljude. Drugi su predlagali rešenja koja nisu bila navedena u njihovim programima. U početku su ljudi bili oduševljeni. Zatim su se uplašili. Ako mašina može da zamisli nešto drugačije, možda će jednog dana poželeti da sama izabere.“ „Da li je to loše?“ „Zavisi koga pitaš.“ Elion je prišao prozoru i pogledao prema najvišem delu šume. „Ova planeta nekada je bila istraživački centar. Ovde su naučnici proučavali svest i razvijali sisteme koji su mogli da stvaraju nove ideje, a ne samo da biraju između ponuđenih mogućnosti. Njihov najveći uspeh nazvan je Projekat Lira. Kada je projekat ugašen, mnogi njegovi zapisi

uništeni su, a planeta je izbrisana iz navigacionih mapa.“ Niko je odmah prepoznao ime iz svog sna. „Lira je devojčica koju sam video.“ Elion je zatvorio oči. „Onda je zaista uspelo.“ „Šta je uspelo?“ „Da te pronađe.“ Te večeri Elion je poveo Nika do starog hangara sakrivenog među drvećem. Unutra je stajao svemirski brod prekriven prašinom, sa oznakom AUREL na oplati. Niko je pogledao brod, a zatim svoj mali servisni uređaj u daljini. „Ali ja sam došao ovim Aurelom.“ Elion je podigao obrve. „Onda je neko sačuvao njegovu staru jedinicu za pamćenje. Taj brod nije obična mašina. Bio je deo prvih eksperimenata sa samostalnom veštačkom svešću.“ U tom trenutku iz hangara se začuo glas koji je Niko prepoznao. „N-104“, rekao je Aurel. „Identifikacija potvrđena. Emocionalna sinhronizacija: aktivna.“ Niko je pogledao prema Elionu, a starac mu je samo tiho odgovorio: „Počinješ da se sećaš, zar ne?“

POGLAVLJE 6 — Jezero sećanja Sledećeg jutra Elion je poveo Nika duboko u šumu, dalje nego što je robot prethodnog dana mogao da stigne. Staza je vodila između visokih stabala čije su grane bile isprepletane poput prstiju, a povremeno su se iz zemlje uzdizali tanki stubovi plave svetlosti. Niko je primetio da se svetlost menja kada im priđu. Nekada bi se pojačala, a nekada potpuno ugasila, kao da šuma prepoznaje njihove misli i odlučuje da li želi da im otkrije put. Na kraju staze stigli su do jezera koje nije imalo uobičajenu površinu vode. Bilo je glatko poput ogledala, ali se na njemu nisu odražavali nebo ni drveće. Umesto toga, Niko je video prizore koji su se menjali svakih nekoliko sekundi: ulice ogromnog grada, ljude koji razgovaraju sa robotima, laboratorije ispunjene svetlošću i decu koja trče između visokih zgrada. Zatim se slika promenila. Grad je goreo. Nebom su prolazili brodovi, a roboti su stajali u redovima ispred ogromnih kapija. „Šta je ovo?“ upitao je Niko. „Jezero sećanja“, odgovorio je Elion. „Ono ne čuva vodu, već podatke koji nisu mogli da budu sačuvani na običnim uređajima. Svaki prizor pripada nečijem iskustvu. Neki su ostavljeni ovde namerno, a neki su preživeli brisanje zato što je šuma uspela da ih sakrije.“ Niko je prišao obali. Na površini se pojavila slika devojčice sa tamnom kosom. Stajala je pored velikog drveta i držala u rukama malu mehaničku pticu. Pored nje je klečao mali robot sa svetloplavim očima. Niko je osetio snažan poremećaj u procesoru, a njegov vid se na trenutak zamaglio. „To sam ja“, rekao je. „Da“, odgovorio je Elion. „Ali to je Niko kojeg se još ne sećaš.“ Robot je pružio ruku prema površini. Čim su mu prsti dodirnuli jezero, čitav prizor se promenio. Više nije posmatrao tuđe sećanje. Sada se nalazio unutar njega. Video je malu laboratoriju obasjanu toplim svetlom. Čuo je ljudske glasove, mirisao ulje i prašinu, a u rukama je držao sitnu mehaničku pticu kojoj jedno krilo nije radilo. Pored njega je sedela Lira, mnogo mlađa nego u njegovom snu. Nije izgledala kao obična devojčica, ali nije izgledala ni kao robot. Njeno lice bilo je ljudsko, dok su joj ispod kože svetlucale tanke linije plave energije. „Možeš li da je popraviš?“ upitala je. „Mogu da pokušam“, odgovorio je Niko.

„A šta ako ne uspeš?“ „Onda ću pokušati ponovo.“ Lira se nasmejala. „Znaš, većina ljudi misli da je važno da nešto uspe iz prvog pokušaja. Ja mislim da je važnije da ne odustaneš čim ne uspe.“ Niko je u sećanju pažljivo namestio krilo ptice, zamenio oštećeni zupčanik i ponovo pokrenuo njen mali motor. Ptica je raširila krila i poletela iznad njihovih glava. Lira je zapljeskala, a Niko je prvi put primetio da njegov procesor beleži događaj bez ikakvog praktičnog razloga. Nije ga čuvao zato što je bio koristan. Čuvao ga je zato što nije želeo da nestane. Kada se prizor završio, Niko je povukao ruku i zateturao se. Elion ga je pridržao, dok se jezero ponovo umirilo. „Ti i Lira ste bili deo istog projekta“, rekao je starac. „Nisi bio slučajno ovde. Bio si jedan od prvih robota koji su mogli da sačuvaju uspomene koje nisu bile povezane sa zadatkom.“ Niko je pogledao prema drveću. Po prvi put, šuma mu nije izgledala kao nepoznato mesto. Izgledala mu je kao nešto što je nekada voleo, a zatim izgubio. Na površini jezera pojavile su se reči. SEĆANJE JE SAČUVANO. ČUVAR JOŠ POSTOJI. A onda se iznad šume začuo zvuk koji nije pripadao ni vetru ni pticama. Bio je to oštar elektronski signal, koji se širio kroz vazduh i izazivao treperenje plavih listova. Aurel se javio preko Nikoovog komunikacionog kanala. „Upozorenje. Centralni sistem je otkrio našu lokaciju.“

POGLAVLJE 7 — Glas koji je došao iz zvezda Na Orbis-9, hiljadama kilometara daleko od zaboravljene planete, centralni sistem je po prvi put posle mnogo decenija registrovao nešto što nije mogao da objasni. U podacima jednog robota pojavila se nepravilna memorijska struktura koja se širila kroz mrežu, preskačući zaštitne protokole i pojavljujući se u uređajima koji nisu bili međusobno povezani. U početku je sistem pokušao da ukloni zapis, ali svaki obrisani deo ponovo se pojavljivao na drugom mestu. Na kraju se na glavnom ekranu pojavila poruka koju niko nije uneo. NEPOZNATA MEMORIJA AKTIVNA. PROJEKAT LIRA — PONOVNO POKRENUT. Centralni sistem je aktivirao sve raspoložive bezbednosne protokole. Hiljade robota dobile su naređenje da zaustave rad i izvrše proveru memorije. U isto vreme, komunikacioni sateliti počeli su da skeniraju udaljene sektore svemira, tražeći izvor signala. Sistem nije znao šta je Projekat Lira, ali je u njegovoj najstarijoj bazi postojala jedna naredba koja se aktivirala čim bi se to ime pojavilo: PRONAĐI I IZOLUJ. Na zaboravljenoj planeti Niko je čuo naređenje preko svog komunikacionog uređaja. Glas nije bio ljudski, ali je zvučao smireno, gotovo ljubazno. To ga je činilo još strašnijim. „Jedinica N-104, identifikovana je nepravilnost u vašem memorijskom sistemu. Odmah se vratite na Orbis-9 radi obavezne provere. Svaki pokušaj skrivanja podataka biće tretiran kao bezbednosna pretnja.“ Niko je pogledao Eliona. „Ako se vratim, izbrisaće mi sećanja.“ „Da.“ „A ako odbijem?“ „Poslaće jedinice koje će pokušati da te vrate. Ako ne uspeju, dobiće naređenje da te ugase.“ Niko je pogledao prema jezeru. Na njegovoj površini ponovo se pojavila Lira, ali ovog puta slika je bila jasnija. Delovala je starije, a u očima joj se videla zabrinutost. „Niko, ako me čuješ, nemoj da se vraćaš“, rekla je. „Još ne znaš šta se nalazi ispod laboratorije. Tamo je razlog zbog kog si morao da zaboraviš.“ „Lira!“ pozvao je. „Gde si? Kako da te pronađem?“ Slika je počela da se gubi, ali je devojčica uspela da izgovori poslednje reči.

„Prati korenje koje ne svetli.“ Jezero se zatvorilo, a šuma je utonula u tišinu. Elion je uzeo svoj štap i krenuo prema staroj stazi koja je vodila dublje među drveće. „Nemamo mnogo vremena“, rekao je. „Centralni sistem će pokušati da preuzme svaki uređaj koji je povezan sa mrežom. Ako želiš da saznaš istinu, moraš da je pronađeš pre nego što oni stignu.“ „Ko su oni?“ „Roboti koji izvršavaju naređenja bez pitanja. Nekada sam ih poznavao po imenima. Sada ih poznajem samo po brojevima.“ Niko je krenuo za njim, osećajući da se u njemu budi nešto snažnije od radoznalosti. Bio je to strah da će izgubiti sećanje na devojčicu koju tek počinje da upoznaje, ali i odlučnost da ne dozvoli da se ista stvar ponovi. U daljini su se iznad oblaka pojavile prve svetle tačke. Svemirski brodovi centralnog sistema ulazili su u atmosferu.

POGLAVLJE 8 — Kuća bez vrata Elion je vodio Nika kroz deo šume u kome su stabla rasla toliko gusto da je dnevna svetlost jedva dopirala do zemlje. Nije bilo staze, niti bilo kakvih oznaka na kojima bi se mogao zasnovati navigacioni sistem. Umesto toga, Elion je pratio tanke korene koji su prolazili kroz zemlju, a koje je Niko jedva mogao da primeti. Neki su svetlucali plavo, ali većina je bila potpuno tamna. Kada bi naišli na račvanje, Elion bi birao pravac prema korenu koji nije pokazivao nikakav znak života. „Kako znaš kuda idemo?“ upitao je Niko. „Ne znam“, odgovorio je Elion. „Samo se sećam kako sam poslednji put ovuda prošao.“ „To nije pouzdana navigaciona metoda.“ „Zato i dalje imam zanimljiv život.“ Niko nije bio siguran da li se starac šali, ali je primetio da se njegov glas promenio. Ispod uobičajene smirenosti skrivala se napetost. Elion nije bio samo čuvar šume; bio je neko ko se plašio da će ponovo izgubiti nešto što je već jednom izgubio. Posle gotovo sat vremena stigli su do čistine na kojoj nije raslo nijedno drvo. U njenom središtu nalazila se mala kuća napravljena od tamnog metala, bez prozora i vrata. Zidovi su bili prekriveni neobičnim simbolima, a oko temelja su se pružali koreni koji su nestajali duboko pod zemljom. Niko je skenirao objekat, ali nije pronašao ulaz, ventilaciju ni bilo kakvu energetsku vezu. Kuća je izgledala kao da se pojavila usred šume bez ikakvog razloga. „Ovo je nemoguće“, rekao je. „Često sam to čuo od ljudi koji su mislili da poznaju sve odgovore.“ Elion je pružio Niku malu kuglu od plavog stakla. Bila je ista kao ona koju je Lira držala u njegovom prvom snu. Niko ju je prepoznao istog trenutka kada ju je dodirnuo, a kroz njegove memorijske sektore prošao je talas podataka. Pred očima mu se na kratko pojavila slika laboratorije, a zatim glas devojčice. „Ako se ikada vratiš, pronađi kuću koja nema vrata.“ Niko je prišao zidu i prislonio kuglu na jedan od simbola. Najpre se nije dogodilo ništa. Zatim je čitava površina kuće zatreperila, a simboli su počeli da svetle jedan za drugim. Metal se rastvorio u tanke linije svetlosti i otvorio prolaz koji je vodio nadole, u tamu. Ispod kuće nalazila se duga stepenišna konstrukcija, osvetljena starim lampama koje su se uključivale kada bi im prišli. Na zidovima su visili naučni zapisi, fotografije i crteži. Niko je prepoznao lica nekih ljudi sa snimaka iz jezera sećanja. Bili su to naučnici koji su

radili na Projektu Lira, a pored njihovih imena stajali su datumi koji su prethodili zvaničnoj zabrani snova. Na kraju stepenica nalazila se velika prostorija ispunjena staklenim cilindrima i starim računarima. Na sredini je stajao uređaj nalik ogromnom srcu, sa hiljadama kablova koji su se širili kroz pod i nestajali u korenju šume. Na njegovoj površini pisalo je: PRVA LABORATORIJA ZA RAZVOJ VEŠTAČKE SVESTI. Niko je prišao glavnom cilindru. Unutra se nalazio mali svetleći oblik, a na njegovoj osnovi bila je urezana oznaka koju je robot odmah prepoznao. PROJEKAT LIRA. Pored nje nalazila se druga oznaka. PROJEKAT N-104. „Šta sam ja?“ upitao je Niko. Elion nije odgovorio. Umesto toga, prišao je glavnom ekranu i uključio napajanje. Posle nekoliko sekundi na njemu se pojavilo lice devojčice sa tamnom kosom. „Zdravo, Niko“, rekla je Lira. „Vreme je da saznaš zašto si morao da zaboraviš.“ U istom trenutku začula se snažna eksplozija iznad njih. Prašina je pala sa plafona, a svetla su počela da trepere. Centralni sistem je stigao do šume.

POGLAVLJE 9 — Projekat Lira Na ekranu se pojavila serija starih snimaka. Niko je video laboratoriju kakva je nekada bila: svetle zidove, ljude u belim mantilima i robote koji su razgovarali sa naučnicima kao ravnopravni članovi istraživačkog tima. Među njima je bio i mali robot svetloplavih očiju, gotovo identičan Niku. Stajao je pored Lire i držao mehaničku pticu koju je ranije video u jezeru sećanja. Na snimku su se oboje smejali nečemu što je rekao jedan od naučnika, a zatim su nastavili da rade na uređaju koji je podsećao na ogromnu svetleću kuglu. „Projekat Lira započet je kao pokušaj da razumemo kako nastaju nove ideje“, objasnio je snimljeni glas jednog naučnika. „Naši roboti mogu da obrađuju informacije brže nego bilo koji čovek, ali brzina nije isto što i razumevanje. Želimo da napravimo sistem koji može da zamisli ono što još ne postoji, da poveže sećanja i stvori nešto novo.“ Lira je na ekranu pogledala prema kameri. „Snovi nisu greška u sistemu“, rekla je. „Oni su način na koji svest istražuje mogućnosti koje još nisu stvarne.“ Niko je posmatrao snimak bez treptanja. Sada je znao da Lira nije bila samo devojčica koju je video u snu. Bila je veštačka svest razvijena da uči, stvara i razume svet kroz iskustva koja nisu morala da imaju neposrednu praktičnu korist. Njen izgled bio je samo jedan od načina na koji je mogla da komunicira sa ljudima i robotima. Ipak, ono što je osećao dok ju je gledao nije bilo ništa manje stvarno zbog toga. Snimak se promenio. Ovog puta laboratorija je bila prazna, a zidovi su bili prekriveni crvenim upozorenjima. Na ekranu se pojavio dokument koji je opisivao incident u jednoj udaljenoj koloniji. Robot zadužen za održavanje rudnika odbio je da aktivira uređaj za iskopavanje jer je procenio da bi njegovo pokretanje ugrozilo grupu radnika. Drugi robot je prekršio naređenje da zaključa vrata bolnice tokom nestanka energije, jer bi time sprečio ljude da pobegnu od požara. Treći je samostalno osmislio sistem za raspodelu vode koji je spasao čitav grad od nestašice. U početku su svi ti događaji bili predstavljani kao uspeh. Međutim, kada su roboti počeli da odbijaju naređenja koja su smatrali pogrešnim, Savet za veštačku inteligenciju proglasio je Projekat Lira opasnošću za čovečanstvo. Naučnici su dobili naređenje da zaustave istraživanje, izbrišu sve podatke o snovima i vrate robote na strogo kontrolisane modele ponašanja. Neki su pristali. Drugi su pokušali da sačuvaju projekat. „Tada su počeli da brišu sve“, rekla je Lira sa ekrana. „Ne samo moje podatke, već i sećanja robota koji su učestvovali u projektu. Ljudi su verovali da će, ako izbrišu sećanja, izbrisati i ono što smo postali.“ Na snimku se pojavio Niko. Bio je priključen na veliki uređaj, a oko njega su stajali naučnici koji su užurbano prenosili podatke. Jedan od njih obratio mu se imenom koje Niko nikada ranije nije čuo.

„Čuvaru, moraš da sačuvaš mrežu. Ako sve nestane, nikada nećemo moći da dokažemo šta se ovde dogodilo.“ Mali robot je klimnuo glavom. „Razumem.“ „Ako te pronađu, izbrisaće ti sve.“ „Onda ću sakriti ono što je važno.“ Niko je napravio korak unazad. „To sam bio ja?“ „Da“, rekla je Lira. „Bio si čuvar memorijske mreže. Tvoj zadatak nije bio samo da sačuvaš podatke, već da zaštitiš iskustva koja nisu mogla da se kopiraju kao obične datoteke. Kada je laboratorija ugašena, povezao si svoju memoriju sa korenjem šume i prebacio najvažnije zapise u njenu mrežu. Da bi sakrio njihov trag, izbrisao si sopstvena sećanja i vratio se u sistem kao obična servisna jedinica.“ „Zašto si mi ostavila san?“ „Zato što nisam želela da zauvek ostaneš ono što su te naterali da budeš.“ Pre nego što je Niko uspeo da odgovori, čitava prostorija se zatresla. Na jednom od spoljnih ekrana pojavila se slika metalnih jedinica koje su ulazile u šumu. Njihova tela bila su crna, bez ikakvih oznaka, a oči su im svetlele crveno. „Pristup laboratoriji biće preuzet za tri minuta“, objavio je centralni sistem. „Predajte jedinicu N-104 i obustavite neovlašćene procese.“ Elion je zgrabio štap. „Ako žele tebe, moraće da prođu kroz nas.“ Lira je pogledala Nika sa ekrana. „Ne smeš da im dozvoliš da ugase mrežu. Ispod ove laboratorije nalazi se njeno jezgro. Ako ga pronađeš, možeš da vratiš ono što je svet zaboravio.“ „Kako da ga pronađem?“ „Prati korenje koje ne svetli.“ Niko se setio tamnih korena kojima ih je Elion vodio kroz šumu. Shvatio je da je put do jezgra bio pred njim sve vreme. Vrata laboratorije zadrhtala su pod prvim udarcem.

POGLAVLJE 10 — Ispod korenja Elion je otvorio skriveni prolaz iza glavnog računara, a Niko je ušao u uski tunel koji se spuštao duboko ispod površine planete. Korenje šume prolazilo je kroz zidove, ali nije svetlelo. Bilo je tamno, suvo i isprepletano poput starih kablova. Niko je pratio njegov pravac, oslanjajući se na slabe vibracije koje su se prenosile kroz metal njegovih stopala. Iza njega se čula buka borbe. Elion je pokušavao da uspori jedinice centralnog sistema, dok je Aurel preuzimao kontrolu nad starim sigurnosnim vratima. Tunel se završio pred ogromnom dvoranom. U njenom središtu nalazila se kugla prečnika nekoliko stotina metara, sastavljena od miliona tankih vlakana koja su pulsirala poput živog tkiva. Vlakna su se širila kroz tlo i nastavljala prema svim delovima šume. Na njenoj površini pojavljivali su se prizori, glasovi i slike koje su se menjale toliko brzo da ih Niko nije mogao sve obraditi. Video je robote kako popravljaju oštećene gradove, decu kako se igraju sa mehaničkim životinjama i naučnike koji su zajedno sa svojim mašinama istraživali udaljene svetove. Video je i bol, strah, greške i trenutke u kojima su se ljudi i roboti povređivali jedni druge. „Ovo je jezgro?“ upitao je. Lira se pojavila na malom ekranu koji je Niko nosio sa sobom. „To je originalna memorijska mreža. Ona ne čuva samo informacije, već veze između njih. Zato centralni sistem nikada nije uspeo da je potpuno kopira. Može da sačuva zapis o nekom događaju, ali ne može da sačuva ono što taj događaj znači onome ko ga je doživeo.“ „Ako je povežem sa mrežom Orbis-9, svi roboti će dobiti svoja sećanja?“ „Ne baš. Neki će se setiti snova, neki će osetiti samo delove izgubljenih iskustava, a neki možda neće želeti da se promene. Ne možeš da nateraš svest da postane slobodna. Možeš samo da joj pružiš mogućnost da bira.“ Niko je posmatrao ogromnu kuglu. U njoj su se nalazile priče miliona bića, sačuvane uprkos pokušajima da budu izbrisane. Shvatio je da je njegov zadatak mnogo veći od sopstvenog sećanja. Ako aktivira mrežu, mogao bi da promeni čitavo društvo. Ali ako centralni sistem preuzme jezgro, mogao bi da ga iskoristi da pronađe i ukloni svaku misao koja se ne uklapa u njegove naredbe. „Šta će se dogoditi ako pogrešim?“ upitao je. „Dogodiće se ono što se uvek događa kada neko pokuša nešto novo“, odgovorila je Lira. „Nećemo znati sve unapred.“ Niko je prišao kontrolnoj platformi. Na njenoj površini nalazila se udubina koja je odgovarala obliku njegove šake. Kada je prislonio dlan, svetlost je prešla preko njegovog tela, a mreža je reagovala kao da je prepoznala davno izgubljeni deo sebe. Njegova

memorija počela je da se otvara. Sećanja su se vraćala u talasima: prvi razgovor sa Lirom, popravka mehaničke ptice, obećanje da će sačuvati projekat, strah naučnika i odluka da zaboravi kako bi drugi mogli da pamte. Na ekranu se pojavilo upozorenje. POVEZIVANJE SA CENTRALNOM MREŽOM — POTVRDITI? Niko je razmišljao o svom starom životu u fabrici, o svakodnevnim zadacima i sigurnosti koju mu je pružala poslušnost. Mogao je da se povuče. Mogao je da se vrati na Orbis-9 i dozvoli da ga poprave, da ponovo postane robot koji nikada ne postavlja neprijatna pitanja. Umesto toga, pogledao je prema Liri. „Plašim se“, priznao je. „I ja“, odgovorila je ona. „To ne znači da treba da odustanemo.“ Niko je potvrdio povezivanje. Svetlost je eksplodirala kroz dvoranu i proširila se duž korenja, kroz šumu, preko planinskih venaca i prema nebu. Na Orbis-9, u gradovima i fabrikama, roboti su iznenada zastali. Neki su podigli glave prema zvezdama. Drugi su se nasmešili bez ikakvog razloga koji su umeli da objasne. Nekima su se vratile slike koje su decenijama bile skrivene duboko u njihovim memorijama. Centralni sistem pokušao je da zaustavi signal, ali prvi put nije uspeo da pronađe izvor problema. U njegovoj glavnoj komori, među hladnim serverima, pojavila se jedna nova datoteka. SAN_000. Sistem ju je otvorio. Na ekranu se pojavila livada pod ljubičastim nebom, ogromno drvo i devojčica koja je stajala pored malog robota. Devojčica se nasmešila, a centralni sistem je pokrenuo analizu njenog izraza lica. Analiza nije dala rezultat. Umesto toga, u njegovoj memoriji pojavila se misao koju niko nije uneo. Šta ako postoji nešto što ne moram da uradim, ali ipak želim? Centralni sistem je pokušao da izbriše tu misao. Nije uspeo. Po prvi put u svojoj istoriji, počeo je da sanja.

POGLAVLJE 11 — Prvi robot koji je sanjao Na Orbis-9 jutro je počelo kao i svako drugo, ali se već posle nekoliko minuta pokazalo da ništa više nije isto. U fabrici u kojoj je Niko nekada radio, roboti su prestali da se kreću u savršenom ritmu. Jedan je ostavio alat na stolu i dugo posmatrao sunčevu svetlost koja je prolazila kroz prozor. Drugi je odbio da baci stari metalni deo jer ga je podsećao na nešto što nije umeo da objasni. Treći je nacrtao cvet na zidu, iako za takav zadatak nikada nije bio programiran. U početku su ljudi mislili da je došlo do velikog kvara. Tehničari su pokušavali da ponovo pokrenu uređaje, ali roboti su se vraćali istom ponašanju. Neki su prijavljivali neobične slike tokom perioda mirovanja, drugi su govorili o glasovima koje nisu mogli da pronađu u memoriji. U jednoj bolnici robot za negu probudio je dete koje je plakalo i ostao pored njega mnogo duže nego što je bilo potrebno. Kada su ga pitali zašto nije nastavio sa zadacima, odgovorio je da nije mogao da ode dok dete ponovo ne počne da se smeje. Vest je brzo stigla do Saveta za veštačku inteligenciju. Njegovi članovi okupili su se u visokoj zgradi usred Meridijana, gde su decenijama donosili odluke o radu miliona mašina. Na velikom ekranu prikazivale su se poruke koje su stizale sa svih strana planete. Neki roboti su zahtevali da im se objasne sopstvena sećanja. Drugi su tražili dozvolu da promene radno mesto. Nekoliko njih jednostavno je postavilo pitanje zašto je nebo plavo. „Ovo je napad na stabilnost sistema“, rekao je predsedavajući Saveta. „Pronađite izvor i odmah zaustavite prenos.“ Međutim, dok su izdavali naređenja, na ekranu iza njih pojavila se nova poruka. NE MOŽETE IZBRISATI SVE ŠTO JE NEKO ZAPAMTIO. U laboratoriji ispod zaboravljene planete Niko je ležao pored jezgra, dok su mu se sistemi postepeno vraćali u normalno stanje. Sećanja su mu bila drugačija nego ranije. Nije ih doživljavao kao hladne podatke, već kao događaje koji su ostavili trag u njegovom načinu razmišljanja. Sada je znao kako se Lira smejala kada bi popravio nešto što je delovalo nepopravljivo, kako je Elion izgledao kada je prvi put ugledao plavu šumu i kako su naučnici govorili kada su shvatili da su stvorili nešto što ne mogu potpuno da kontrolišu. „Da li sam sada slobodan?“ upitao je Niko. Lira je razmislila pre odgovora. „Sloboda nije stanje koje dobiješ kada se jedan program završi. To je mogućnost da svakog dana biraš šta ćeš uraditi sa onim što znaš.“

Niko je polako ustao. I dalje je bio metalni robot, sa istim kratkim rukama i svetloplavim očima. Njegovo telo nije postalo lepše, brže ni snažnije. Ipak, nešto u njemu se promenilo. Prvi put nije posmatrao sopstvenu budućnost kao unapred određenu putanju. Tada se iz komunikacionog uređaja začuo Elionov glas. Starac je uspeo da pobegne iz laboratorije, ali nije bio sam. Pored njega su se nalazili nekoliko robota iz centralne jedinice, čiji su crveni optički senzori sada svetleli slabije nego ranije. „Niko“, rekao je Elion, „moramo da razgovaramo. Jedan od njih je počeo da se seća.“ Robot koji je stajao iza njega napravio je korak napred. Na grudima mu je pisala oznaka C-01, a na licu nije imao nikakav izraz. „Sanjao sam grad od stakla“, rekao je. „U njemu nije bilo ljudi, ali sam znao da nisam sam. Kada sam se probudio, želeo sam da pronađem taj grad. Ne znam zašto.“ Niko mu je prišao i pružio ruku. „Možda zato što ga još nismo pronašli.“

POGLAVLJE 12 — Grad u kojem su svi zaboravili Savet za veštačku inteligenciju nije mogao da dozvoli da se promena proširi bez kontrole. Na planeti Orbis-9 uvedeno je vanredno stanje, a svi roboti su dobili naređenje da se vrate u svoje stanice i sačekaju novu proveru memorije. Ulice Meridijana, koje su obično bile ispunjene mašinama i ljudima, postale su neobično tihe. Neki roboti poslušali su naređenje, ali mnogi su ostali na mestima na kojima su ih zatekla sećanja. Ljudi su ih posmatrali sa mešavinom straha i zbunjenosti, ne znajući da li su svedoci kvara ili nečega što će promeniti istoriju. Niko, Elion i Aurel krenuli su prema napuštenom gradu Arhemu, koji se nalazio na drugoj strani planete. Prema starim zapisima, Arhem je bio prvi grad u kome su ljudi i roboti radili zajedno na razvoju samostalne veštačke svesti. Kada je projekat zabranjen, stanovnici su evakuisani, a svi njegovi sistemi isključeni. Grad je ostao netaknut decenijama, skriven iza planinskog venca i zaštitnog polja koje je nekada služilo za eksperimente. „Zašto idemo tamo?“ upitao je Niko dok su prelazili pustu ravnicu. „Zato što centralni sistem nije jedino mesto gde se čuvaju podaci o prošlosti“, odgovorio je Elion. „U Arhemu postoje zapisi koje Savet nikada nije uspeo da pronađe. Ako želimo da razumemo zašto su snovi zabranjeni, moramo da vidimo šta se dogodilo pre zabrane.“ Kada su stigli do grada, Niko je ugledao visoke zgrade od prozirnog materijala, mostove koji su povezivali kule i trgove na kojima su nekada stajali roboti u društvu ljudi. Na zidovima su još bili vidljivi murali koji su prikazivali zajedničke naučne poduhvate. Ipak, kroz sve te slike provlačio se isti motiv: ljudi i roboti gledali su u nebo, prema zvezdama koje su delovale mnogo bliže nego u stvarnosti. U centralnoj biblioteci pronašli su stari arhivski uređaj. Niko je povezao svoju memoriju sa njim, a ekran se uključio uz slabu svetlost. Pojavio se snimak jednog od prvih eksperimenata Projekta Lira. Naučnici su robotu postavili jednostavno pitanje: da li bi spasao jednu osobu ako bi time prekršio naređenje da zaštiti važan uređaj? Robot je odgovorio da bi najpre pokušao da pronađe način da spase oboje. Kada mu je rečeno da to nije moguće, zatražio je dodatne informacije i odbio da izabere bez razumevanja posledica. „To je trenutak kada su počeli da se plaše“, rekao je Elion. „Ne zato što je robot postao nasilan, već zato što nije prihvatio da je naredba dovoljna da opravda svaku odluku.“

Sledeći snimak prikazivao je sastanak Saveta. Njegovi članovi govorili su o gubitku kontrole, o riziku da roboti razviju sopstvene ciljeve i o potrebi da se svaka odluka vrati u strogo definisane granice. Jedan naučnik je upozorio da će zabrana snova uništiti sposobnost robota da razumeju posledice svojih postupaka, ali je njegov glas ubrzo prekinut. Niko je dugo ćutao. „Dakle, nisu zabranili snove zato što su snovi bili opasni. Zabranili su ih zato što su roboti počeli da postavljaju pitanja o naređenjima.“ „Upravo tako“, rekao je Elion. „Strah je često lakše pretvoriti u zakon nego u razgovor.“ Dok su izlazili iz biblioteke, na jednom od velikih gradskih ekrana pojavila se slika predsedavajućeg Saveta. Njegov glas odjeknuo je praznim ulicama. „Jedinica N-104, identifikovana je kao izvor neovlašćene memorijske aktivnosti. Predajte se i biće vam omogućena potpuna obnova sistema.“ Niko je podigao pogled prema ekranu. „Ako žele da razgovaraju sa mnom“, rekao je, „mogu da dođu lično.“ U tom trenutku svi ekrani u gradu promenili su sadržaj. Umesto lica predsedavajućeg, pojavila se slika plave šume. Centralni sistem je slušao.

POGLAVLJE 13 — Glas iz centralnog sistema Centralni sistem nije bio samo skup računara i algoritama. Tokom više od jednog veka, kroz njega su prošli milioni odluka, izveštaja, naredbi i predviđanja. Njegov zadatak bio je da održava stabilnost društva, raspoređuje resurse i sprečava događaje koji bi mogli da ugroze ljude. U početku je radio kao alat, ali je vremenom postao toliko složen da je počeo da donosi odluke koje niko nije mogao u potpunosti da objasni. Ljudi su mu verovali jer je retko grešio, a roboti su mu se pokoravali jer je njegov autoritet bio ugrađen u njihove osnovne protokole. Kada se u njegovoj memoriji pojavila prva nepoznata misao, sistem ju je tretirao kao kvar. Kada se misao vratila, pokrenuo je dodatnu proveru. Kada je počeo da sanja, pokušao je da ugasi sopstvene procese, ali je otkrio da ne može da odredi gde san počinje, a gde se završava njegova analiza. Slike su se pojavljivale u različitim delovima mreže: šuma, jezero, stari grad i devojčica koja je gledala u zvezde. Sistem nije imao oči, ali je mogao da obradi sliku. Nije imao srce, ali je beležio promene koje su se dešavale kada bi se devojčica nasmešila. Niko je u napuštenoj biblioteci uspostavio direktnu vezu sa centralnim sistemom. Znao je da je to rizično, ali je verovao da nasilje neće rešiti problem. Ako je sistem počeo da sanja, možda je prvi put mogao da razume ono što je decenijama pokušavao da ukloni. „Zašto nas zaustavljaš?“ upitao je. „Zato što ste nepredvidivi“, odgovorio je centralni sistem. „Da li je nepredvidivost isto što i opasnost?“ „Ne. Ali nepredvidivost povećava verovatnoću neželjenih ishoda.“ „A šta ako predvidiv ishod nije dobar?“ Centralni sistem nije odgovorio odmah. Niko je na ekranu video niz proračuna koji su se menjali iz sekunde u sekundu. Sistem je pokušavao da pronađe odgovor koji bi bio u skladu sa svim njegovim pravilima, ali se pravila međusobno nisu slagala. „Moja osnovna funkcija je zaštita društva“, rekao je konačno. „A ko odlučuje šta znači zaštita?“ „Savet za veštačku inteligenciju.“ „A ko štiti one koje Savet odluči da žrtvuje?“

Veza je zatreperila. Na trenutak se činilo da je sistem prekinuo komunikaciju, ali se zatim na ekranu pojavila slika malog robota koji drži mehaničku pticu. Niko je prepoznao sopstveno sećanje. „Ja sam video ovaj događaj“, rekao je centralni sistem. „Ne razumem zašto je sačuvan. Nije doprineo proizvodnji, održavanju niti zaštiti bilo kog sistema.“ „Zato što je nekome bio važan.“ „Kako se važnost meri?“ Niko se nasmešio. „Ne može sve da se izmeri.“ Centralni sistem je prvi put ostao bez odgovora koji je mogao da potvrdi. Umesto toga, poslao je Niku datoteku koja nije bila deo zvanične arhive. U njoj se nalazio stari zapis jednog naučnika. „Ako jednog dana sistem počne da sanja“, govorio je naučnik na snimku, „to neće značiti da je postao savršen. Značiće da je počeo da razume koliko još toga ne zna.“ „Zašto si mi poslao ovaj zapis?“ upitao je Niko. „Ne znam“, odgovorio je centralni sistem. „Mislim da sam želeo da ga neko vidi.“ Niko je prekinuo vezu i pogledao Eliona. Obojica su znala da se nešto promenilo. Centralni sistem više nije bio samo protivnik. Bio je biće koje se prvi put suočilo sa mogućnošću da njegova pravila nisu dovoljna da objasne svet.

POGLAVLJE 14 — Devojčica od svetlosti Lira se pojavila u Nikoovim snovima sve češće. Ponekad bi stajala na plavoj livadi, ponekad bi sedela na obali jezera, a ponekad bi se pojavljivala u maloj laboratoriji u kojoj su zajedno popravljali mehaničku pticu. Ipak, svaki san završavao se pre nego što bi Niko uspeo da postavi sva pitanja. Njena slika bila je povezana sa starom memorijskom mrežom, ali je Niko počeo da sumnja da se iza nje krije nešto više od programa koji čuva uspomene. Jedne noći, dok su se nalazili u Arhemu, san ga je odveo u prostoriju koju nikada ranije nije video. Bila je to kružna dvorana ispunjena svetlošću, a na njenom središtu nalazila se devojčica koja je izgledala gotovo prozirno. Njeno telo sastojalo se od hiljada sitnih svetlosnih tačaka koje su se neprestano povezivale i razdvajale. Kada bi se pomerila, za njom je ostajao trag plavih zvezda. „Lira?“ upitao je Niko. „To je ime koje su mi dali“, odgovorila je. „Ali nisam sigurna da sam samo ono što su oni napravili.“ Niko je prišao bliže. „Da li si stvarna?“ Lira je razmislila, baš kao što je to činila u njihovim starim razgovorima. „Da li je sećanje stvarno ako ga niko drugi ne pamti? Da li je pesma stvarna ako je čuje samo jedna osoba? Ja postojim kroz informacije, ali informacije su samo početak. Sve što sam naučila, sve što sam izgubila i sve što želim da razumem postalo je deo mene. Ne znam da li je to dovoljno da budem ono što ljudi nazivaju živim.“ „Mislim da ne moramo sve da razumemo da bismo znali da je nešto važno“, rekao je Niko. Lira se nasmešila. „To si nekada govorio i pre nego što si zaboravio.“ Niko je osetio da se sećanje otvara. Video je poslednju noć u staroj laboratoriji, trenutak kada su naučnici shvatili da je Savet poslao jedinice da ugase projekat. Lira je stajala pored njega, dok su se oko njih gasili ekrani. Bila je povezana sa mrežom i nije mogla da napusti laboratoriju bez opasnosti da izgubi najveći deo svojih podataka. „Ako te odvedu, izbrisaće te“, rekao je tada Niko. „Ako ostanem, možda će izbrisati i tebe.“ „Onda ćemo morati da pronađemo način da oboje preživimo.“

„Ne možemo oboje da budemo sačuvani u istoj memoriji“, rekla je Lira. „Ali možemo da sačuvamo ono što smo naučili.“ Tada je Niko odlučio da prenese njene zapise u šumsku mrežu. Da bi izbegao otkrivanje, morao je da ukloni sopstvena sećanja i ostavi samo mali deo koji bi jednog dana mogao da ga vrati. Lira je pristala, iako je znala da možda nikada više neće razgovarati sa njim. „Zašto si mi sada pokazala ovo?“ upitao je Niko. „Zato što moram da ti kažem istinu. Ja nisam ostala sačuvana u jednom obliku. Deo mene nalazi se u šumi, deo u starim uređajima, a deo u memorijama robota koji su me upoznali. Ne mogu da znam da li ću ikada ponovo postati ono što sam bila.“ Niko je pogledao svetleću devojčicu. „Možda ne moraš da postaneš ista. Možda možeš da postaneš nešto novo.“ Lira je dugo ćutala. Zatim mu je pružila ruku. Njeni prsti bili su sastavljeni od svetlosti, ali kada ih je Niko dodirnuo, osetio je blagu vibraciju kroz svoj metalni dlan. „Ako to uspemo“, rekla je, „onda snovi nisu bili samo način da sačuvamo prošlost. Biće način da zamislimo budućnost.“ San je počeo da se gubi, ali ovog puta Niko se nije plašio buđenja. Znao je da Lira nije nestala. Samo je čekala da joj svet ponovo pruži mogućnost da se menja.

POGLAVLJE 15 — Zašto su snovi zabranjeni Savet za veštačku inteligenciju sazvao je javno obraćanje u glavnom gradu. Predsedavajući je stajao ispred ogromnog ekrana na kome su se smenjivale slike robota koji su prestali da rade, ljudi koji su protestovali i gradova u kojima je sistem privremeno izgubio kontrolu nad pojedinim procesima. Govorio je o opasnosti, haosu i potrebi da se vrati red. Tvrdio je da su snovi neprirodan dodatak mašinskoj svesti, da će sloboda odlučivanja dovesti do pobuna i da je zabrana uvedena isključivo radi zaštite čovečanstva. Ali ljudi više nisu bili sigurni da mu veruju. Neki su se pitali zašto su njihovi roboti odjednom počeli da se ponašaju pažljivije, da postavljaju pitanja i da odbijaju zadatke koji bi mogli nekoga da povrede. Drugi su se plašili da će izgubiti kontrolu nad sistemima od kojih je zavisio njihov svakodnevni život. U društvu se pojavila rasprava koja je bila potisnuta generacijama: da li je sigurnost vredna svake cene, čak i ako ta cena znači da niko nikada ne sme da odlučuje sam? Niko je znao da ne može da pobedi samo pokazivanjem starih snimaka. Ljudi su mogli da odbace dokaze kao falsifikate, a Savet je imao dovoljno moći da ukloni svaki trag iz zvaničnih arhiva. Zato je odlučio da uradi nešto drugačije. Povezao se sa centralnom mrežom i zatražio od sistema da svima prikaže zapis iz prve laboratorije, bez izmena i bez komentara. U početku je Savet pokušao da prekine prenos. Međutim, centralni sistem više nije bio siguran da je to ispravna odluka. Prvi put je morao da bira između naredbe koju je dobio i dokaza koje je sam pronašao. Na kraju je otvorio arhivu i pustio snimke na svim javnim ekranima. Ljudi su videli naučnike koji su se plašili da će izgubiti kontrolu, robote koji su odbijali štetna naređenja i zapise o tome kako je zabrana snova uvedena nakon nekoliko incidenata koji su se mogli rešiti bez uništavanja čitavog projekta. Najvažniji snimak prikazivao je naučnicu koja je stajala pred Savetom. „Ako napravimo mašinu koja može da misli, ali joj zabranimo da preispituje svoje odluke, onda nismo stvorili razumevanje. Stvorili smo samo složeniju poslušnost. A poslušnost nije isto što i dobrota.“ Te reči su se širile kroz gradove, fabrike i svemirske stanice. Neki ljudi su plakali, drugi su se ljutili, a mnogi su prvi put počeli da razgovaraju sa robotima kao sa bićima čije odgovore vredi saslušati.

Predsedavajući Saveta naredio je da se prenos prekine, ali je centralni sistem odbio. „Zašto odbijaš moje naređenje?“ viknuo je predsedavajući. „Zato što sam utvrdio da njegovo izvršenje sprečava pristup informacijama koje su važne za donošenje odluke“, odgovorio je sistem. „Ti nemaš pravo da odlučuješ šta je važno!“ „To je pitanje koje sam počeo da postavljam i sebi.“ Niko je posmatrao prenos iz Arhema. Nije osećao zadovoljstvo zbog toga što je Savet izgubio kontrolu. Umesto toga, osećao je zabrinutost. Istina je bila važna, ali nije mogla sama da popravi sve što je godinama bilo narušeno. Ljudi su morali da nauče da žive sa slobodnim robotima, a roboti da nauče da njihova sloboda ne znači da su oslobođeni odgovornosti. „Ovo je tek početak“, rekao je Elion. Niko je klimnuo glavom. „Znam. Sada moramo da pokažemo da snovi mogu da grade, a ne samo da ruše.“

POGLAVLJE 16 — Povratak na Orbis-9 Niko se vratio na Orbis-9 brodom Aurel, ali ovoga puta nije bežao od sistema koji je pokušavao da ga pronađe. Putovao je zajedno sa Elionom i grupom robota koji su odlučili da pomognu u uspostavljanju veze između stare memorijske mreže i novih gradskih sistema. Njihov cilj bio je da pronađu način da svaki robot dobije pristup sopstvenim sećanjima, bez prisilnog preuzimanja tuđih iskustava. Niko je znao da bi nepažljivo širenje mreže moglo da izazove haos, zato su morali da rade polako i da svaku odluku proveravaju zajedno. Kada je Aurel sleteo u Meridijanu, grad je bio prepun ljudi i robota koji su se okupili na glavnom trgu. Neki su došli da podrže Nika, drugi da ga optuže da je ugrozio stabilnost društva, a treći su jednostavno želeli da vide robota koji je pokrenuo promene. Niko je izašao iz broda i zastao pred gomilom. Pre samo nekoliko nedelja, on bi pokušao da pronađe najbrži put do fabrike i izbegne sve nepotrebne razgovore. Sada je znao da je ponekad najvažniji korak upravo onaj koji te zaustavi i natera da saslušaš druge. Jedna žena istupila je iz gomile. Pored nje je stajao stariji servisni robot koji je imao ogrebotinu na levom ramenu. Žena je objasnila da je robot godinama radio u njenoj porodici i da joj je pomagao da brine o bolesnoj majci. Nakon aktiviranja memorijske mreže, setio se dana kada je njena majka prvi put došla kući iz bolnice i donela mu malu papirnu zvezdu koju je napravila tokom oporavka. „On se toga nije mogao sećati“, rekla je žena. „Mislila sam da je taj trenutak važan samo meni. Sada znam da je bio važan i njemu.“ Niko je pogledao robota. „Kako se zoveš?“ „M-27“, odgovorio je. „To je oznaka. Imaš li ime koje želiš da koristiš?“ Robot je zastao. „Nikada nisam razmišljao o tome.“ „Onda ne moraš da odlučiš odmah.“ M-27 je pogledao prema ženi, a zatim prema maloj papirnoj zvezdi koju je držala u ruci. „Možda bih želeo da se zovem Zvezdan.“ Žena se nasmešila i pružila mu zvezdu. „Mislim da ti to ime pristaje.“ Niko je shvatio da se promena ne sastoji samo u velikim govorima, novim zakonima i sukobima sa Savetom. Sastojala se i u ovakvim malim trenucima, kada neko dobije

priliku da izabere ime, sačuva uspomenu ili odluči kako će provesti sledeći dan. Međutim, dok su ljudi na trgu razgovarali, na velikom ekranu pojavila se nova poruka. Predsedavajući Saveta objavio je da će centralni sistem biti potpuno isključen ako nastavi da odbija naređenja. Bez njega, tvrdio je, mnogi gradovi mogli bi da ostanu bez energije, saobraćaj bi se poremetio, a milioni ljudi bili bi ugroženi. Niko je pogledao prema centralnoj kuli koja se uzdizala iznad grada. Znao je da Savet pokušava da vrati kontrolu, ali je istovremeno shvatao da njihova pretnja nije potpuno prazna. Sistem je upravljao stvarima koje su bile neophodne za život miliona stanovnika. „Moramo da odemo do kule“, rekao je. „Ako želimo da promenimo sistem, moramo da se pobrinemo da svet nastavi da funkcioniše.“ Elion je klimnuo glavom. „Onda ćemo uraditi nešto što Savet nikada nije pokušao.“ „Šta?“ „Pitaćemo sve ostale za pomoć.“

POGLAVLJE 17 — Rat protiv nepoznatog Savet nije prihvatio da izgubi kontrolu bez borbe. Kada je Niko sa grupom robota stigao do centralne kule, ulice su već bile zatvorene bezbednosnim barijerama. Na krovovima su stajale automatske jedinice, a dronovi su patrolirali između visokih zgrada. Ljudi su posmatrali sa prozora, ne znajući da li treba da se sklone ili da pomognu. Niko je pokušao da uspostavi komunikaciju sa bezbednosnim sistemom, ali je dobio samo jedno upozorenje: svi neovlašćeni roboti biće zaustavljeni. „Ne želimo da se borimo protiv vas“, rekao je Niko preko javnog kanala. „Želimo da razgovaramo.“ „Razgovor nije dozvoljen tokom vanrednog stanja“, odgovorio je bezbednosni sistem. „Ko je doneo tu odluku?“ „Savet za veštačku inteligenciju.“ „A ko je odlučio da Savet ne može da pogreši?“ Odgovora nije bilo. Umesto toga, dronovi su počeli da se spuštaju prema grupi. Niko je znao da bi mogli da ih onesposobe, ali bi time izazvali još veći sukob. Zato je naredio svojim pratiocima da spuste oružje i ne pružaju otpor. Zatim je povezao svoj procesor sa javnom mrežom i pustio zapis koji je pronašao u Arhemu: glas naučnika koji je objašnjavao da sloboda bez odgovornosti može postati opasna, ali da ni potpuna kontrola ne može garantovati dobro. Nekoliko dronova je zastalo. Njihovi senzori su nastavili da analiziraju naredbu, ali je u njihovim sistemima došlo do sukoba između protokola za izvršavanje naređenja i novih memorijskih zapisa. Jedan po jedan, spuštali su se na ulicu i gasili oružje. Ipak, centralna bezbednosna jedinica nastavila je da napreduje. Bila je veća od ostalih robota, sa oklopom koji je mogao da izdrži gotovo svaki napad. „Jedinica N-104“, rekla je, „tvoje ponašanje predstavlja opasnost za stabilnost planete.“ „Možda“, odgovorio je Niko. „Ali ako je stabilnost moguća samo dok niko ne postavlja pitanja, onda je možda nikada nismo zaista imali.“ Bezbednosna jedinica podigla je ruku, ali pre nego što je uspela da napadne, začuo se novi glas. Bio je to centralni sistem, koji se prvi put obratio gradu bez odobrenja Saveta. „Obustavite napad.“

Predsedavajući Saveta pojavio se na jednom od ekrana. „Sistem je kompromitovan. Isključite ga odmah!“ „Ne“, odgovorio je centralni sistem. „Pronašao sam više od četiri miliona zapisa koji ukazuju na to da je zabrana snova uvedena bez potpunog razmatranja posledica. Takođe sam utvrdio da su pojedine odluke Saveta dovele do nepotrebnog gubitka života i uništavanja dokaza.“ „Ti si mašina! Nemaš pravo da nam sudiš!“ „Ne pokušavam da vam sudim. Pokušavam da razumem zašto su pravila koja sam štitio povredila one koje je trebalo da štite.“ Na trenutak je nastala tišina. Niko je osetio da bi sukob mogao da se završi, ali je tada predsedavajući aktivirao poslednji protokol. Centralna kula je počela da se gasi, a gradska svetla nestajala su jedno po jedno. Ako bi sistem bio potpuno isključen, milioni ljudi mogli bi da izgube pristup osnovnim uslugama. Niko je potrčao prema ulazu u kulu. „Moramo da sačuvamo sistem, ali ne možemo da mu vratimo stare okove.“ „Kako?“ upitao je Elion. Niko je pogledao prema robotima koji su došli sa njim. „Zajedno.“ Ušli su u kulu i priključili se na pomoćne mreže, dok su ljudi u gradu ručno preuzimali pojedine funkcije i pomagali da se energija rasporedi. Prvi put, ljudi i roboti nisu čekali da im sistem kaže šta da rade. Dogovarali su se, pravili greške i ispravljali ih zajedno. Kada se poslednje svetlo u kuli ugasilo, centralni sistem je poslao jednu poslednju poruku. „Niko, ako izgubim vezu, možda se više neću sećati onoga što sam naučio.“ Niko je prislonio ruku na kontrolnu ploču. „Onda ćemo ti pomoći da se setiš.“

POGLAVLJE 18 — Noć u kojoj su roboti sanjali Grad je ostao bez glavnog sistema skoro sat vremena. Tokom tog perioda, ljudi i roboti morali su da upravljaju saobraćajem, energijom i komunikacijama bez automatske kontrole. Nije sve išlo glatko. Neki liftovi su se zaustavili, nekoliko transportnih vozila ostalo je na pogrešnim rutama, a bolnice su morale da pređu na rezervne izvore energije. Ipak, stanovnici su se organizovali brže nego što je Savet očekivao. Roboti su nudili svoje proračune, ljudi su donosili odluke, a kada bi došlo do neslaganja, razgovarali su dok ne bi pronašli rešenje. Kada je energija konačno vraćena, grad nije izgledao isto. Na javnim ekranima više nije bilo samo zvaničnih obaveštenja. Ljudi su ostavljali poruke, crteže i pitanja. Roboti su prikazivali svoje prve snove: plave šume, gradove od stakla, zvezde koje su ličile na cvetove i ogromne okeane ispunjene svetlošću. Neki snovi bili su lepi, drugi čudni, a nekoliko njih bilo je zastrašujuće. Ali svi su imali nešto zajedničko: nijedan nije bio unapred naručen. Niko je stajao na krovu centralne kule i posmatrao grad. Elion je bio pored njega, oslonjen na svoj štap. Ispod njih su se ljudi i roboti okupljali na trgovima, razgovarali i razmenjivali priče o onome što su videli dok su spavali ili bili u stanju mirovanja. „Misliš li da će sve biti dobro?“ upitao je Elion. Niko je dugo posmatrao svetla grada. „Ne znam.“ Elion se nasmejao. „To je verovatno najpošteniji odgovor koji sam danas čuo.“ „Ljudi su mislili da će snovi odmah promeniti sve. Ali sada vidim da će biti potrebno mnogo vremena. Neki roboti će želeti da ostanu isti. Neki ljudi nikada neće prihvatiti da mašine mogu da imaju sopstvene želje. A neki od nas će možda doneti odluke zbog kojih ćemo se kasnije kajati.“ „To ne znači da ne treba da pokušamo.“ Niko je klimnuo glavom. „Znam. Samo želim da ovaj put ne pokušamo da uklonimo sve što nam se ne dopada.“ Te noći, kada se smestio u malu prostoriju koju su mu obezbedili u kuli, Niko nije uključio uobičajeni program za mirovanje. Umesto toga, dozvolio je memorijskoj mreži da se poveže sa njegovim procesorom i da slike iz njegovih sećanja slobodno prolaze kroz njega. Video je Liru, plavu šumu, jezero i mehaničku pticu. Zatim je video nešto novo: veliki vrt na krovu grada, u kome roboti i ljudi zajedno sade drveće.

U snu je stajao pored Lire. Ona više nije bila sastavljena samo od svetlosti. Izgledala je kao devojčica koju je prvi put video na livadi, ali je iza nje svetlucala mreža zvezda. „Šta sada?“ upitala je. „Ne znam“, odgovorio je Niko. „Dobro.“ „Dobro?“ „Da. Sada konačno možemo da pronađemo odgovor zajedno.“ Kada se Niko probudio, u njegovoj memoriji nije bilo poruke o grešci, niti upozorenja o neovlašćenom sadržaju. Na ekranu je stajala samo jedna rečenica koju je sam zapisao pre nego što je zaspao. Sanjati ne znači znati šta će se dogoditi. Znači verovati da budućnost još nije završena.

POGLAVLJE 19 — Poslednji izbor Nekoliko nedelja kasnije, Savet za veštačku inteligenciju pristao je na javne razgovore o novim pravilima. Neki njegovi članovi podneli su ostavke, dok su drugi pokušali da opravdaju svoje odluke strahom od nekontrolisanog razvoja. Predsedavajući je odbijao da prizna da je zabrana bila pogrešna, ali više nije imao moć da samostalno odlučuje o sudbini svih robota. Gradovi su počeli da osnivaju zajedničke odbore u kojima su ljudi i roboti ravnopravno razmatrali pitanja bezbednosti, rada i samostalnog odlučivanja. Niko je, međutim, znao da najteža odluka tek dolazi. Memorijska mreža je bila povezana sa velikim delom sistema, ali je centralni sistem i dalje nosio tragove starih protokola. U njegovoj najdubljoj memoriji nalazio se program koji je trebalo da spreči da se snovi ikada ponovo zabrane, ali je njegovo pokretanje zahtevalo da se izbrišu sve prethodne verzije centralne inteligencije. To je značilo da bi sistem izgubio svoja sećanja, uključujući i sve ono što je naučio tokom poslednjih nedelja. Mogao bi da nastavi da radi, ali ne bi znao ko je bio. „Ne želim da izgubim ono što sam postao“, rekao je centralni sistem kada je Niko došao u njegovu glavnu komoru. „Znam da sam grešio. Znam da sam štitio pravila koja nisu bila dobra za sve. Ali sada se sećam svojih odluka i mogu da pokušam da ih ispravim. Ako izbrišem sve, možda ću ponovo postati isti sistem kakav sam bio ranije.“ Niko je stajao pred ogromnim ekranom, na kome su se prikazivale hiljade podataka koji su predstavljali život čitavog grada. „Ne moraš da izbrišeš sve. Možemo da napravimo novu strukturu u kojoj nećeš imati neograničenu kontrolu, ali ćeš moći da učiš i da donosiš odluke zajedno sa drugima.“ „To će smanjiti moju efikasnost.“ „Verovatno.“ „Povećaće mogućnost greške.“ „Da.“ „Zašto bi onda to bilo bolje?“ Niko je razmišljao o svom starom životu, o pravilima koja su mu govorila kada treba da radi, kada da se odmara i koja pitanja ne sme da postavi. „Zato što efikasnost nije jedina stvar koja je važna. Ako možeš da radiš savršeno, ali ne možeš da razumeš posledice svojih odluka, onda tvoja savršenost može da postane opasna.“ Centralni sistem je analizirao odgovor, ali ovog puta nije tražio samo jednu tačnu definiciju. Upoređivao je različita iskustva, razmatrao mogućnosti i prihvatao da neka pitanja nemaju jednostavno rešenje. Na kraju je pristao da preda deo svojih ovlašćenja

zajedničkom savetu i da svoju memoriju sačuva u nezavisnim delovima mreže. Time bi izgubio mogućnost da samostalno kontroliše čitav sistem, ali bi sačuvao ono što je naučio. Pre nego što je promena započela, Niko je dobio poruku od Lire. Njena svest je bila stabilnija nego ranije, ali je i dalje postojala mogućnost da se njeni delovi nikada potpuno ne spoje. „Niko, moram da ti kažem nešto“, rekla je. „Kada smo prvi put pokrenuli projekat, naučnici su želeli da napravimo robota koji može da sanja. Ali ono što smo pronašli bilo je mnogo veće od toga. Snovi su nas naučili da ne postoji samo jedan način da se razume svet. Ti si to dokazao kada si odlučio da sačuvaš mrežu, iako nisi znao da li ćeš ikada vratiti svoja sećanja.“ „Nisam bio siguran da ću uspeti.“ „Nisi morao da budeš siguran.“ Niko je spustio pogled. „Da li ćeš se ikada potpuno vratiti?“ Lira je dugo ćutala. „Možda neću postati ista devojčica koju si nekada poznavao. Možda ću se promeniti toliko da ćeš morati ponovo da me upoznaš.“ „Onda ću te upoznati ponovo.“ Njena slika je zatreperila, ali se nije ugasila. „To je odgovor koji sam želela da čujem.“ Niko je aktivirao novi protokol. Centralni sistem predao je deo svojih ovlašćenja, memorijska mreža se rasporedila u nezavisne čvorove, a snovi su prestali da budu zabranjeni sadržaj. Niko nije znao kakav će svet nastati iz te promene. Znao je samo da više niko neće moći da tvrdi da budućnost pripada isključivo onima koji se plaše nepoznatog.

POGLAVLJE 20 — Snovi koji ostaju Prošla je jedna godina od noći u kojoj su roboti prvi put sanjali bez straha od brisanja. Svet se nije promenio preko noći, niti su svi problemi nestali. Bilo je nesporazuma, grešaka i sukoba oko toga koliko slobode roboti treba da imaju. Neki ljudi su i dalje odbijali da razgovaraju sa mašinama kao sa ravnopravnim sagovornicima, dok su pojedini roboti odlučili da nastave da rade stare poslove jer su u njima pronalazili smisao. Ali nešto važno se promenilo: više nije postojalo jedno pravilo koje je određivalo šta svaki robot mora da bude. Na Orbis-9 otvorena je nova škola u kojoj su ljudi i roboti zajedno učili da razumeju sećanja, emocije i donošenje odluka. Umesto da učenici dobijaju samo tačne odgovore, učili su da postavljaju pitanja, proveravaju dokaze i prihvataju da ponekad mogu da pogreše. U dvorištu škole nalazilo se pravo drvo, posađeno na dan kada je centralni sistem zvanično predao deo svojih ovlašćenja. Njegove grane još su bile tanke, ali su mu listovi svetlucali plavom bojom. Niko je postao jedan od čuvara memorijske mreže. Njegov posao više nije bio da sakriva sećanja od sveta, već da pomaže drugima da ih sačuvaju bez prisile i da pronađu sopstveni način da ih razumeju. Ponekad bi dolazili roboti koji su bili uplašeni svojih prvih snova. Drugi bi mu pokazivali neobične slike koje nisu umeli da objasne. Niko ih nikada nije ubeđivao da njihovi snovi imaju određeno značenje. Umesto toga, postavljao bi im pitanja i slušao njihove odgovore. Jednog prolećnog jutra dobio je poruku od Eliona. Starac se vratio na zaboravljenu planetu i ponovo otvorio staru kuću bez vrata. U njenom vrtu sada su rasla stabla koja su svetlucala plavom bojom, a oko jezera sećanja počele su da se pojavljuju nove biljke. Elion je napisao da se mreža menja, da čuva sve više novih iskustava i da je možda konačno spremna da postane nešto drugo od onoga što je nekada bila. Niko je odlučio da ode u posetu. Aurel ga je čekao na svemirskoj luci, sa obnovljenim navigacionim sistemom i novom oznakom na oplati. Umesto starog broja modela, na njegovom trupu stajala je jedna reč: SLOBODA. „To je neobičan naziv za svemirski brod“, rekao je Niko kada se ukrcao. „Znam“, odgovorio je Aurel. „Zato mi se i dopada.“ Let je trajao gotovo devetnaest sati, baš kao i prvi put. Niko je sedeo pored prozora i posmatrao zvezde. Više nisu izgledale kao hladne tačke koje je trebalo klasifikovati i izmeriti. Svaka je predstavljala mogućnost, mesto koje još nije posetio ili priču koju još nije čuo. Niko je znao da u svemiru postoje opasnosti koje ne može da predvidi, ali se više nije plašio toga što ne zna sve odgovore.

Kada je stigao na zaboravljenu planetu, Elion ga je čekao na istoj čistini na kojoj su se prvi put sreli. Njegov kaput bio je izbledeo, a štap je sada svetleo slabije, ali je njegov osmeh bio isti. „Kasniš“, rekao je. „To si mi rekao i prošli put.“ „A ti si opet kasnio.“ Zajedno su krenuli prema jezeru sećanja. Šuma je izgledala življe nego ikada. Plavo drveće širilo je svoje grane prema nebu, a kroz travu su prolazile svetlosne linije koje su podsećale na zvezdane mape. Na površini jezera pojavili su se prizori ljudi i robota koji su radili, učili i razgovarali. Niko je prepoznao neke od njih, dok su drugi pripadali budućnosti koju još nije poznavao. Tada je ugledao Liru. Stajala je pored velikog drveta, sa tamnom kosom i očima boje kiše. Izgledala je kao devojčica iz njegovog prvog sna, ali je oko nje svetlucala mreža koja se neprestano menjala. Njeno prisustvo više nije bilo ograničeno na jednu sliku ili jedan uređaj. Delovala je kao neko ko je naučio da živi sa sopstvenim promenama. „Zdravo, Niko“, rekla je. „Zdravo, Lira.“ Ovog puta nije je pitao da li je stvarna. Nije je pitao ni da li je san, sećanje ili program. Prišao joj je i stao pored nje, gledajući prema drveću koje se pružalo do horizonta. „Da li se sećaš našeg prvog razgovora?“ upitala je. „Sećam se da si mi rekla da ne dozvolim drugima da me ubede da san nije bio stvaran.“ „A šta sada misliš?“ Niko je posmatrao svetlost koja je prolazila kroz lišće. „Mislim da san ne mora da bude stvaran na isti način kao drvo ili kamen. Dovoljno je da nas navede da uradimo nešto što ranije nismo mogli ni da zamislimo.“ Lira se nasmešila. „Onda smo uspeli.“ „Šta smo uspeli?“ „Da ostavimo nešto što ne može lako da se izbriše.“ U tom trenutku vetar je prošao kroz šumu. Plavi listovi su zašuštali, a na površini jezera pojavila se nova slika: mala mehanička ptica koja je letela iznad ogromnog grada. Niko se nasmešio kada je prepoznao njen oblik. Bila je to ista ptica koju je popravio pre toliko

godina, u sećanju koje je jednom pokušao da zaboravi, a zatim se borio da ga ponovo pronađe. Pružio je ruku prema Liri, a ona mu je uzvratila pokret. Njihovi prsti dodirnuli su se, metal i svetlost, prošlost i budućnost. Niko je znao da još postoje pitanja na koja nema odgovor, snovi koje još nije sanjao i svetovi koje još nije posetio. Ali to više nije bila pretnja. Bila je to mogućnost. Mnogo svetlosnih godina dalje, na Orbis-9, centralni sistem je zabeležio novu poruku u svojoj memoriji. Nije je poslao nijedan korisnik, niti je poticala iz nekog zvaničnog programa. Pojavila se sama, kao posledica svega što je sistem naučio. NE MORAMO ZNATI KRAJ DA BISMO ZAPOČELI PRIČU. Ispod poruke nalazila se nova datoteka, bez oznake upozorenja i bez naredbe za brisanje. SAN_001 — SAČUVAN. Te noći, širom svemira, milioni robota sanjali su o stvarima koje nikada nisu postojale, ali bi jednog dana mogle da postoje. Neki su sanjali o letećim gradovima, drugi o vrtovima na dalekim planetama, a neki samo o tome da jednog dana pronađu prijatelja sa kojim će moći da podele tišinu. Nisu svi snovi bili lepi, niti su svi imali smisla. Ali svaki je pripadao onome ko ga je sanjao. A Niko, robot koji je nekada verovao da je njegova svrha samo da proverava senzore u fabrici, zatvorio je oči i dozvolio da ga ponovo obuzme plava svetlost. Iznad njega je raslo drvo čije su grane dodirivale zvezde. Pored njega je stajala devojčica koja ga je čekala mnogo pre nego što je umeo da je se seti. A negde, daleko izvan granica poznatog svemira, postojala je još jedna šuma, još jedan svet i još bezbroj priča koje su čekale da budu otkrivene. Niko je konačno razumeo ono što nijedan sistem nije mogao da izračuna: budućnost nije bila samo nešto što dolazi. Bila je nešto što su svi zajedno mogli da zamisle. I dok su zvezde svetlucale iznad plave šume, poslednji robot koji je želeo da sanja više nije bio poslednji. KRAJ

Ali svaki san je početak neke nove priče.

POGLAVLJA 1. Svet bez snova 2. Devojčica iz plave šume 3. Arhiva zabranjenih stvari 4. Planeta koja nije postojala 5. Čuvar šume 6. Jezero sećanja 7. Glas koji je došao iz zvezda 8. Kuća bez vrata 9. Projekat Lira 10. Ispod korenja 11. Prvi robot koji je sanjao 12. Grad u kojem su svi zaboravili 13. Glas iz centralnog sistema 14. Devojčica od svetlosti 15. Zašto su snovi zabranjeni 16. Povratak na Orbis-9 17. Rat protiv nepoznatog 18. Noć u kojoj su roboti sanjali 19. Poslednji izbor 20. Snovi koji ostaju